Једно случајно запажање

Након пресељења у нови стан, једна комшиница коју сам иначе познавао од раније, упорно ми је нудила ,,неку књигу“ из пчеларства. Иначе, каже да јој је вишак и не зна шта да ради са њом. А ни ја нисам био посебно заинтересован, јер у својој библиотеци имао сам скоро све што је код нас објављено у вези са пчеларством. Једном приликом позвонила је на врата и књига је била ту. Наравно, као уздарје следила је тегла меда. Књига се звала ,,Пчеларство“, а аутори су П. С. Шчербина и П. Ј. Близњук, издање Задружног издавачког предузећа Београд из 1946. године.

Пажљиво сам прелиставао, по потреби и детаљно читао и морам признати да ме је та књига подстакла на размишљање, а богами и упоређивање са литературом која је објављена после те књиге. Нема дилеме, наша послератна литература имала је за основ совјетске ауторе из добро познатих, политичких идеолошких и културолошких разлога. Пуно тога је преузето, да не кажем преписано из књига совјетских аутора, што се и касније само наставило дуги низ година. Не кажем да ту има нечег ненаучног и нестручног, напротив. Али, очигледно је, да је тих првих деценија после Другог светског рата прекинута нит са нашим ауторима и литературом Краљевнине Србије, касније Краљевнине Југославије.

Опет изненадна ,,случајност“

Сумњам да су пчелари тих година могли негде купити књигу Јована Живановића на кога се односи наше највише признање ,,Диплома Јован Живановић“. Књига се зове ,,Српски пчелар“ издање из 1893. године, репринт издање из 2001. год. Читајући ту књигу до које сам опет дошао случајно, захваљујући свом синовцу који је учио Богословију у Сремским Карловцима, запазио сам читаво поглавље књиге о духовној користи пчеларења. Наравно, у то време прича о духовности била је страна искључиво материјалистичком погледу на свет. Нажалост, и у данашње, слободно могу да кажем апокалиптичко време, литература само говори о материјалној користи пчеларења. У најновијим уџбеницима и књигама нигде нисам прочитао нити уочио цитат: ,,Пчела је највреднији створ Божји. Каква дивота кад сине пролеће, и врба се, топола, дрен обаспу цветом! Каква зука тада настаје и какав рад од пчела, и какво опет весеље и радост у срцу и души пчеларевој! Такву радост могу осетити само чисте и безазлене душе!“ Благо оном који ово исто осећа и у наше време.

Суморна садашњост

Данас се све лагано претвара у безграничну похлепу, али скоро на свим странама света, и на истоку и на западу. Отприлике све се своди на то, да се што мање уложи, односно да, а што више одузме, присвоји. А кад природа не узврати плодовима, углавном су криве климатске промене. Егоцентричан човек низашта није крив. Такозвани ,,прогрес“ има своју цену. Природа, како неки зову Божанску творевину увек узврати. На сваки наш грех постоји ,,уздарје“. Погледајте само како изгледају корита наших река, са обиљем најлонских кеса и другог отпада по растињу речних обала. Погледајмо добро и размислимо. Зар то не изгледа као апокалиптички призор. Призор је нарочито изражен док шума не озелени и не улије нову наду онима који умеју читати и разумети симболе и знаке из природе. Сваке године сам сведок пластичних боца од отрова, по каналима у Банату, које бацају несавесни ратари. Дуго сам размишљао да објавим фотографије, али се питам вреди ли објављивати туђу бруку. Имају ли утицаја речи чувеног Берлепша на наше поколење које није имало прилике да их чује или прочита. Цитирам: ,,Ја знам многе људе, који су, док се нису бацили на пчеларство, слободне часове проводили по крчмама у пићу, картању и са политиком без смисла у резоновању. Али како постадоше кованџије, почеше љубити кућу и рад, на лепим данима бавише се око својих пчела, а на рђавом времену читаху пчеларске књиге, оправљаху кошнице и друге справе за пчеларство потребне. Код куће се забављати, то је шиболет добра грађанина.“

Пчеларењу не прија грех

Тамо где се закони умножавају, љубави, поштовања и солидарности је све мање. Много грехова, много закона. Погледајте само шуму прописа у пољопривреди, а ми једемо све нездравију храну. Греси су постали многобројни, а закони их могу само ублажити, али не и укинути.

Ништа није спорно да пчеларење неком постане смисао живота, али прећи једну танку нит и пчеларење поставити на пиједастал идолослужења ужасна је грешка. Неиспуњена очекивања могу човека довести до очаја. На срећу таквих је мало, али има их.

Материјализам је најчешћи савремени идол. Овом идолу клања се већина пчелара. И овде су заступљене многе теорије и праксе као у економији, са свим економским категоријама (продуктивност, економичност, профитабилност и др.). Није спорно да се ради на марљив и штедљив начин, да се пчелар организује и обдари знањем, да са мање рада и уложених средстава оствари што бољи резултат. Али и овде постоји једна танка нит, и кад се преко ње пређе, онда се човек налази у стању похлепе. Пратећи задњих двадесетак година стекао сам утисак пропорционалности односа човека и природе. Што се више умножавају похлепни пчелари, већи је број немедоносних година. Природа и у пчеларству има своје ,,уздарје“ које се састоји у даривању лоших временских, фенолошких и других услова за гајење пчела. Ништа боље није ни у другим гранама пољопривреде са којима је пчеларство повезано. Неконтролисана употреба пестицида и других хемијских средстава није обичан грех, већ злочин према природи и човеку. Духовно освешћеном човеку нису потребни никакви закони државе, да нешто чини или не чини. Такав човек има једно једино размишљање: ,,Оно што ја не једем и не дајем својој деци, нећу продавати ни другима ни њиховој деци, па ни тамо некима у белом свету.“ Изгледа да прича Јована Живановића о духовности не пије воду у савременом свету преждеравања ГМО храном и страха од губитка стеченог или отетог.

Грех сујете

Нема ништа лоше у дружењу, јелу и пићу и то је међу пчеларима неспорно. Ваљда је то свима заједничка ствар и интересовање. Али, знање, искуство, већи принос, углед, поједини пчелари не праштају. Нажалост све их је више. Завист, а код неких и мржња су смртоносни за унутарње стање човека. Киша и град падају и праведнима и неправеднима. Али то је један од грехова на који се не обраћа пажња, и људи нису свесни да то има утицај на духовни и материјални развитак сваког од нас. За почетак урадимо нешто најмање. Немојмо, осуђивати другог, оговарати. Кад дође време сеобе кошница, немојмо истоварати одмах поред комшије. Распитајмо се, сме ли се, може ли се, сметамо ли неком. Нарочито нису безазлене друштвене мреже. Ваљда се тамо не виде очи и лице саговорника, па су људи у стању да изговоре или напишу невероватно грубе, некултурне и понижавајуће речи. А добра и тиха мисао може чудо учинити и на лошим годинама. А тек смислена реч или дело.

И за крај

И за крај, да завршим речима Јована Живановића: ,,Иди човече па учи од пчеле како ваља проводити златно време овога живота. Иди човече у кованлук и учи од пчела како ваља у зноју лица својега заслуживати хлеб свој!“ Није све у новцу и заради. Не кукајмо на лоше године. За почетак смањимо лични грехопад па ће бити меда за нас и за продају и са бољом ценом. Давно је речено: ,,Иштите најприје царство Божије, а остало ће вам се додати.“