Кошнице са непокретним саћем дуго су битисале у свету пчеларства и до деветнаестог века су биле преовлађујуће кошнице. Овим кошницама је заједничкото, да се саће није могло премештати из једне кошнице у другу, што је отежавало, односно онемогућавало добре технике пчеларења и одузимање меда. Пчеле су саће везивале за зидове кошница, а одузимање меда је било примитивно, праћено и угинућем пчелиње заједнице. Разројавање је било могуће једино природним путем, хватањем ројева по гранама дрвећа. Кошнице са непокретним саћем су вршкаре или трмке израђене од разних материјала, а најчешће од прућа и облепљене блатом или чак говеђом балегом. Ту спадају и дубовине од издубљења старијег дрвета и такозване дашчаре сковане од дасака. Има пчелара који и данас у свом пчелињаку, носталгије ради и доживљаја природног ројења, држе одређени број старих кошница са непокретним саћем.

Открићем пчелињег простора у кошници кроз који се пчеле могу несметано кретати, а да при томе не лепе прополис или граде саће, отворен је пут употреби рама са размацима каквог данас познајемо. Рам са саћем може се без икаквих проблема премештати из кошнице у кошницу, што је омогућило интезиван развој пчеларства (вештачко разројавање, лако одузимање меда, селекција и узгој матица и тд.). Не може се са сигурношћу тврдити да раније није било покушаја да саће у кошници буде покретно. Идеја је стара колико и само пчеларство. Први покушаји да  саће у кошници буде покретно изведени су у старој Грчкој пре нове ере. Велики напредак у том погледу била је Иберова кошница састављена од самих оквира правоугаоног облика чија је дужа страна представљала висину кошнице. Оквири су били повезани шаркама и могли су се отварати као листови у књизи, а када се склопе представљали су кошницу затворену са свих страна. 

Сматра се да је прву кошницу са покретним саћем конструисао Петар Иванович Прокопович (1775-1850) руски пчелар (Украјинац). Кошница је била троделана (три етаже), отварала се позади и прегледала као лисњача. Основни недостатак јој је био што сатоноше рама нису имале размак па су пчеле лепиле прополис и градиле саће, а одузимање меда у саћу је било отежано. Јоханес Ђерзон (1811-1906) конструисао је своју кошницу са покретним саћем, код које су се оквири постављали паралелно са предњим зидом кошнице. Заправо то нису били оквири, већ сатоноше са саћем које које су се могле вадити. Ову тз. ,,Ђерзонку“ усавршио је Август барон Берлепш (1815-1877). Кошница се отварала позади, била је мање запремине, а оквири су постављани ,,на топло“ вешањем на бочне стране кошнице. За вађење ових оквира била су направљена посебна клешта, јед да би се прегледао први рам до лета, прво су клештима морали бити повађени сви рамови до тог првог, па су по томе ове кошнице добиле назив ,,кљештаре“.Амерички пчелар Квинби први патентира оквир димензија (470 х 286 мм) и примењује у пракси принцип затвореног рама. Лоренцо Лангстрот, амерички пчелар и свештеник, први конструише и патентира кошницу која се разликовала од свих типова кошница до тада, са оквирима који су се вадили горе, не са стране или позади и то захваљујући открићу тз. пчелињег простора. Он је тада израчунао, експериментално открио, да простор од 4,8 до 9,5 мм пчеле не лепе прополисом и не граде саће. Оквири су висили у кошници, одмакнути од зидова и пода, лако се вадили из кошнице и то је био прави почетак конструкције кошница настављача које данас имамо. Касније је ову кошницу популарисао и конструкцијски усавршио А Рут тако да данас имамо опште прихваћену Лангстрот Рутову (ЛР) кошницу погодну за масовну производњу меда и широко распрострањену у свету.

Најзад је била омогућена масовна производња настављача са разним модалитетима и разних димензија оквира. Скоро у исто време амерички пчелар Шарл Дадан (1819-1902) узима Квинбијев рам и димензије Лангстротове кошнице као основу за конструкцију своје кошнице, осим висине рама. Првобитно је за основ своје кошнице конструисао рам унутрашњих мера 432 х 257 мм, и пошто је тај рам био превелики, за медиште је конструисао рам унутрашњих мера 432 х 130 мм. Крајем деветнаестог века, швајцарски пчелар Блат, делимично је изменио димензије Дадановог рама и ову кошницу увео у пчеларство Европе почетком двадесетог века, па је ова кошнца била опше прихваћена и добила назив Дадан Блатова кошница скраћено (ДБ кошница). Унутрашње димензије рама у плодишту су 420 х 270 мм, а у медишту 420 х 115 мм са сатоношом од 470 мм. Данас, у САД, ова кошница је у употреби са ЛР сатоношом од 480 мм.

Француски пчелар Лајанс, познат је у историји пчеларства као изумитељ такозване кошнице полошке, која се хоризонтално проширује. И код ове кошнице влада шаренило у броју и димензији рамова. И ова кошница се појавила у деветнаестом веку око 1865. године.

Кошницу која се отвара позади, такође са покретним оквирима који се прегледају помицањем у страну, као листање књиге, али чији простор је ограничен за проширење, конструисао је Немац Алеберти 1873. године. Касније је ту кошницу модификовао словенац Антон Жнидаршич па је добила назив Алберти-Жнидаршичева кошница, скраћено (АЖ кошница). Намењена је за павиљонски начин пчеларења и данас постоји више варијанти у погледу броја и димензија рамова. У Војводини је била популарна и у своје време модерна тз. ,,Американка Јована Живановића“, нашег великана и оца рационалног пчеларства у Срба, са шеснаест оквира унутрашњихмера 250 х 220 мм.

Амерички практичар и теоретичар Фарар, руководилац пчеларског института у Медисону и професор универзитета у Винсконсину, почео је пчеларити плитким оквирима истих димензија и у плодишту и у медишту. У почетку су то били медишни оквири ДБ кошнице, које је касније повећао. Већина се слаже и у литератури бележи да то и није неки посебан тип кошнице, већ квалитативно други начин пчеларења плитким оквирима. Погодна је у технологији пчеларења наставцима, а не рамовима, добијању меда у саћу и једноставном решавању проблема ројевог нагона. Проблем је у презимљавању, због такозваног мртвог простора између два наставка у плодишту, нарочито у пределима са дугим и хладним зимама. Погоднија је за пчеларење у  у пределима са умереном климом где температура у току зиме не пада испод нултог подеока. 

Покушај стандардизације и увођење једнобарзности у пчеларству код нас одиграо се између два рата у Краљевини СХС, на конгресима пчелара у Дубровнику и Осијеку. Почела се ширити међу пчеларима тз. ,,Конгресовка са 10 рамова унутрашњих мера 400 х 250 мм. и тз. ,,Југословенка А“ предлагача Ива Антониолиа са 12 рамова истих димензија у плодишту и медишту са унутрашњим мерама рама од 400 х 200 мм.  Променом државног уређења, а имајући у обзир чињеницу да се пчелари слажу само у једној ствари, да не треба стајати испред лета кошнице, ови покушаји стандардизације су пропали и све је почело из почетка. Докле се стигло данас у Србији, питање је без одговора. Само је једно сигурно, колико пчелара толико и стандарда.

Пчеларство живи и развија се на свим континентима где живе људи. Кошница се развија, прилагођава, неке кошнице буду у употреби па нестану. Конструишу се нове, неке ће преживети зуб времена, а неке не. Кошница ће бити док буде људи и пчела.