Пишем ово, већ са закашњењем, јер је месец септембар месец у коме се обично анализирају и сабирају плодови рада у пољопривреди, а посебно у пчеларству. Децембар је месец кад ово пишем. Ако ништа друго, нек остане записано и можда ће некада некоме користити. Нећу причати о климатским променама и сличним појавама савременог доба које обично служе за оправдање неких пропуста у раду, немара и других узрока који су до човека-пчелара. Не кажем да промене у природи не постоје. Постоје свакако па и ове климатске. Прилагођавање је један од начина опстанка, како несловесног створеног света тако и словесног човека. Пчеле свакако боље читају природу и предвиђају него словесни људи који се баве науком и служе научним достигнућима. Кад се ми људи не би превише мешали у њихов живот, оне би се боље прилагодиле, зимовале са довољно хране коју им ми иначе редовно одузимамо. Биле би здравије и виталније. Касније ћу изнети једно запажање у прилог овог што рекох.
За разлику од претходне године, ова је била још неповољнија и тежа. Извештаји говоре да је презимљавање пчелињих заједница било катастрофално, са ретким изузецима. Велики број пчелињака страдао је у потпуности. Од стручних институција Републике Србије задужених за пољопривреду, института, ветеринарских служби, високо образовних установа није било одговора. Није све ни до њих, има доста тога и до самих пчелара. За пчеларе су анализе прилично скупе, а делимично је оправдана незаинтересованост због све лошијег стања на тржишту меда. Пролећни развој преосталих пчелињих заједница, додатно ослабљених током зимовања, био је недовољно добар због лоших временских и фенолошких прилика. Све су паше пролећне неискоришћене, са изузетком уљане репице.
Паша багремова била је као и овај пасус у овом чланку. И ова година као и претходна, што се багрема тиче, само је једна велика нула!
Показало се да селидба на багремову пашу није била исплатива. Била је оправдана селидба пчела на терене ливадске паше и где има црногоричних шума. На таквим местима морало се бити већ у првој половини маја. Иначе, моје искуство каже да багремова паша, и тако да кажем, ова планинска паша, не могу се искористити у потпуности. Човек се мора определити за једну или другу. У планинским пределима вага је била у плусу од почетка маја све до Видовдана, односно краја јуна месеца. Ако багрем меди онда паша траје као ,,други или трећи багрем“ све до почетка јуна. Прва је већ почетком маја. Не може значи једно и дгуго, касни се на ливаду. Приноси су били нешто мањи него прошле године, али може се рећи да су били одлични. Било је меда за врцање у просеку 25 кг. по кошници. Опет напомињем не на свим планинама. Мој пчелињак је био на 900 метара надморске висине, а пчеле су ишле до 1400 надморске висине. Постоји још једна важна чињеница-услов, на том подручју налази се мали број кошница. Пренасељеност на таквим пашама значајно смањује принос. Мед са ове паше има ћилибарну боју, изузетно је густ, пријатног укуса и бомба је минерала. По мом неком скромном искуству, мешавина је планинског биља, медљике и медне росе. Ове пчелиње заједнице нису сељене на сунцокретову пашу.
Вратићу се на запажање које сам наговестио на почетку овог чланка. Већина заједница је имала по три ДБ полунаставка за врцање. Кад се тај мед изврцао, у плодишту је остало око 5 кг. меда. Пчеле су прочитале природу и већ су почетком јула почеле своје узимљавање. Приметио сам да су са таквом количином меда већ у јулу месецу себе узимиле и смањиле своје опшетње са природом. Јул и август си били сушни и вага је била око нуле или у минусу. Наравно након одузимања меда и таквих временских и фенолошких услова била је потребна прихрана за зиму и одржавање кондиције пчелињих заједница. Ето, да ми пчелари не пчеларимо рационално, сав тај мед би остао пчелама и оне би све одрадиле по природи, оно што је најбоље за њих. Ко пчелари на вишим надморским висинама мора знати да обично у првој половини јула престаје интезивнија пчелиња паша. Након врцања тог планинског меда пожељно је одмах прихранити пчелиње заједнице да би се поспешиле и на време изродиле квалитетну зимску пчелу. Ово кажем за оне пчеларе који не селе на сунцокретову пашу.
Сунцокретова паша била је сламка спаса за већину пчелара који нису били у прилици да нађу повољно место за ливадску или неку другу пашу као замену за тај фамозни багрем. Истине ради таквих места је врло мало, јер се појавила још једна опасност за кошнице, а то су медведи. И липа и сунцокрет су ове године дали пристојне количине нектара. Добре заједнице и места где није било пренасељености кошницама, донеле су преко 20 кг. меда по кошници. Долазимо до закључка, да је важно знање и техника пчеларења, али да је подједнако важно и умеће проналажења пчелињих паша, читање временских и фенолошких прилика. Нажалост, мало се ради на катастру пчелињих паша и савремених средстава и метода праћења и информисања. Поставља се и питање економичности и исплативости пчеларења као делатности, с обзиром на неуређеност тржишта пчелињих производа и правних прописа који не иду у прилог рационалног пчеларења. Они пчелари који су се хтели обогатити одавно су одустали. Питање је да ли су и били пчелари. Прави пчелари још увек пчеларе и битишу. Више о томе на https://imunomed.rs/zasto-pcelariti/ .